1. ZENSKI KOSTIM U VREME RENESANSE (XV I XVI vek Italija, Spanija, Nemacka, Engleska i Francuska)

Uputstvo za rad:

Detaljno prouciti zenski kostim renesanse: njegovu formu, elemente, delove, od kojih se materijala izradjivao, koji kolorit je bio zastupljen, ukrasi, frizura, kape, obuca...
Da li je klasna razlika uticala na izgled kostima pripadnka razlicitih staleza i koje su razlike (plemstvo, svestenstvo, ljudi na selu...)?

a) Materijal koji je dokumentovan fotografijama, video zapisima i td. treba postaviti na ovoj stranici ispod teksta koji predstavlja uputstvo za rad. Velicina materijala koji postavljate na ovoj stranici nema ogranicenja, ali sadrzaj koji postavljate ne bi trebao da bude previse obiman i morate jako da vodite racuna o pravopisu.
U okviru ovog zadatka, pozeljno je da materijal postavljate u kontinuitetu, da komentarima na forumu usmeravate jedni druge, dajete sugestije, predloge i td.



b) Drugi deo ovog zadatka je da napravite Power point prezentaciju. Povedite racuna o sadrzaju koji pripremate za cas, jer je vase prezentovanje materijala na casu vremenski ograniceno na svega 10 min.

2. ZNAMENITE LICNOSTI RENESANSE( prouciti zivot i delo najmanje DVE licnosti renesanse cije je ime ostavilo trag u istoriji )
Leonardo da Vinci, Michelangelo Buonarroti, William Shakespeare, Nicolaus Copernicus, Johann Gutengerg, Cristopher Columbus, Henry VIII, kraljica Elizabeth I, ....


Uputstvo za rad:

Kako bi ste vreme koje proucavate shvatili u sirem kontekstu, neophodno je izmedju ostalog znati i koji su to ljudi koji su obelezili ovaj period. Proucavajuci njihov rad, zivot i delo, bolje cete shvatiti vrednost onoga cime su se oni tada bavili, i znacaj njihovog rada. Kratka biografija sa propratnim materijalom u vidu fotografija, video zapisa i td. koja dokumentuje rad i zivot odabranih licnosti treba da stoji samo na ovoj adresi, dakle ne morate da pripremate Power point prezentaciju za cas. Sadrzaj ne bi trebao da bude previse opsiran,



Podsetnik:

Zadatak se postavlja na ovoj stranici, treba proveriti pravopis postavljenog sadrzaja, za sva pitanja, nedoumice i pomoc koristite forum. Velicina sadrzaj koji ovde postavljate nije ogranicena, medjutim, povedite racuna o sadrzaju koji pripremate za cas - Power point prezentaciju, jer je vase prezentovanje materijala vremenski ograniceno na casu, na ukupno 10 min.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Clanovi tima: Matko Dragana (predstavnik-vodja grupe), Ivanovic Maja, Ivanovic Sara, Matejic Marina, Obradovic Doroteja i Pavlovic Milica.

Svi clanovi tima, osim sto ucestvuju u radu, mogu da ucestvuju i u postavljanju materijala na ovoj strani, dovoljno je samo da se prijave kao clanovi i moci ce da

postavljaju sadrzaj,

ZENSKI KOSTIM U VREME RENESANSE

Interesantan video zapis O PROMENAMA U MODI od sredine do kraja XVI veka


I T A L I J A


Ženska haljina se u XVI veku sastoji od suknje, grudnjaka i rukava, koji su pričvršćeni jedan za drugi. I dalje postoji podela na gornje i donje odelo. Grudnjak ima širok, ovalan ili četvrtast izrez oko vrata, ispod koga se vidi rub nabrane košulje. Rukavi su najrazličitijeg oblika: dugi, uzani i prosečeni u laktu; poludugački i vrlo široki; viseći ili mestimično pričvršćeni trakama ili dugmadima. Španski uticaj se ogleda u pojavi ispupčene rolne na ramenu – krila.makili.jpg





Suknja je bila pričvršćena ispod grudi,a po zemlji se vukao dugačak šlep. Veoma retko su rukavi, grudnjak i suknja bili od istog materijala – prave se razne kombinacile. Sredinom XVI veka gornje odelo se otvara celom dužinom suknje, pri čemu se, u vidu klina, otkriva donja suknja. I dalje se nose ogratači i šaube i mogu biti sa ili bez kpuljače.


119626933824183472_EKrEZiZI_c.jpg 119626933821885266_MLKoyRCC_c.jpg



Žene nose kosu puštenu niz leđa ili upletenu u pletenice od kojih formiraju razne frizure uz pomoć traka, cveća i ukrasnih mrežica – skufija. Početkom XVI veka se i dalje povremeno mogu videti delimično obrijano čelo i očupane obrve.


Nose se sve vrste nakita i šminka.

Omiljeni detalj je maramica – facoleto (fazzoletto).

119626933824183661_k4OnDqDu_c.jpg

makili 2.jpg

Obuća je od fine kože, često ukrašena vezom. Kuriozitet su visoke natikače – šopan, posebno popularne u Veneciji, gde su dostizale visinu i do 60 cm. Njih su (pridržavane sa strane od sluškinja, kako ne bi pale) nosile pripadnice viših staleža, ali i kurtizane.


makili 4.jpgmakili 3.jpg




S P A N I J A

Grudnjak je vatiran, bačvastog oblika i potpuno skriva grudi, a suknja je zvonasta, poduprta drvenim, a kasnije obručem od pruća ili žice– vertigadenom. Gornja suknja se proseca napred celom dužinom i otkriva donju suknju, ili se zatvara mašnama. Sredinom veka grudnjak, pod uticajem muške mode, postaje sličan guščjem trbuhu, a kolir se povećava. Rukavi su takođe vatirani i iste forme kao kod muškaraca. Šesto se sreću široki, prosečeni rukavi preko uskih i vatiranih. Nose se i krila na ramenima.


kshiodszhaf.jpg


Ogrtači su dugi, ponekad kapuljača pokriva i lice, a nose se i kratke mantilje.

O obući nema mnogo podataka, pošto se nije videla (bilo je nepristojno čak i pominjati ženske noge), ali se pretpostavlja da je slična muškoj.


aasad.jpg

Kosa se deli po sredini i podiže u punđe, pokrivene mrežicama ili kapama. Žene nose šešire slične muškim, a osim toga, glavu pokrivaju i mrežama, finim maramama i karakterističnim srcolikim kapama od čipke.

Nosi se puno nakita.


kshiusfgdufgdigfigf.jpg



N E M A C K A

Početkom 16. veka Nemačka je bila važna politička i vojna sila,a ujedno vrši i znatan uticaj na nošnju evropskog naroda. Renesansa , odnosno težnja za slobodom ogleda se naručito u odeći nemačkih vojnika,koji u prvoj polovini veka,postaju nosioci evropske mode.U nemačkim zemljama ,ovu modu su prvo prihvatili studenti,yatim mladi otmeni ljudi,kicoši i najzad plemstvo.Ljubav prema šarenilu, se ogleda i po četiri-pet boja odjednom. Seljaci izradjuju odeću od domaće vune, a vladajući slojevi koriste finu flamansku čoju ili porhet.

119626933824250777_2IaLcD8T_c.jpg

U drugoj polovini 16.veka nemački kostim podpada pod španski uticaj.Raskoš Nemačke nošnje se gasi, odstupa se od šarenila,a odelo postaje zatvoreno i ukočeno.



ŽENSKI KOSTIM


Sastoji se od košulje ,grudnjaka i suknje.Košulja ima širok ,ovalni ili četvrtast izrez.Grudnjak se napred šnira,tako da se vidi košulja ispod.Ponekad je dekolte grudnjaka zatvoren košuljom ili velikom kragnom od somota i svile.Suknje su široke i bogato nabrane,naručito na zadnjem delu,u svečanim prilikama , imaju dugačak šlep.Ponekad se preko suknje nosi kecelja.Nosi se veliki ogrtač ,zimi postavljen krznom.Nosi se puno nakita.

Slika-131.jpg
imagesCAN5UR0N.jpg
vortove-haljine.jpg

balska-haljina-iz-1872.jpg



RENESANSNA ŠMINKA




Šminka i frizura u doba renesanse, razlikovala se u različitim delovima Evrope, kao i kostim.

U Italiji u vreme renesanse možemo videti da su žene i muškarci izuzetnu pažnju pridavali frizuri,šminkanju i nakitu.Zanimljivo je to ,da su žene čupale obrve i često brijale čelo.

U Nemačkoj,udate žene su pokrivale kosu,a neudate žene nosile pletenice uvijene u pundju, ili oko glave,pa je ovakva forma frizure bila omiljena u Italiji.Nošene su ubradače kape,u obliku bundeve.

U Španiji se kosa deli po sredini,i u obliku rolni uvija.Često su glave pokrivale mrežicama,finim maramama i karakterističnom srcolikom kapom.

U francuskoj ,kosa se češlja u visinu , i često se podupire žicom i dopunjuje umetcima.

Popularne su srebrne i zlatne tračice,kape u obliku srca i venac.Obavezne rekvizite francuskinja ,bile su maramice,rukavice i lepeze,a muf je bio obožavan čim bi postalo hladnije.

Elizabeta je postavila nove parametre o lepoti,dolaskom na presto, pa se tada kosa farbala u ridje,po ugledu na kraljicu.Tada se lice izbeljivalo , a ruž se nanosio na usne i obraze.Nakit je obožavan , nosio se na odeći,na telu i u kosi.

119626933824250741_8tKsWqsN_c.jpgrenesansa1-187x300.jpg


NAKIT IZ PERIODA RENESANSE



renesansa.jpg326.jpg



E N G L E S K A

Ženski kostim


Sve karakteristike muškog kostima oba perioda odnose se i na ženski, mada u mnogo umerenijoj varijanti. Osnovni delovi odece su i ovde grudnjak, suknja i rukavi. U prvom periodu grudnjak je uzak, sa širokim cetvrtastim izrezom oko vrata. Rukavi su cesto dupli, prorezani, sa maksimalnom širinom u visini lakta i uski u dorucju. Suknja je zvonasta i otvorena tako da se vidi donja suknja. Nosi se vertigaden.

Kosa je podignuta i pokrivena razlicitim vrstama kapa. U drugom periodu grudnjak se prvo zatvara do vrata i nosi se visok i širok kolir. Vremenom se taj kolir proseca napred , što omogucava ponovno otvaranje dekoltea. Grudnjak je izuzetno izdužen, produžavajuci se preko stomaka u špic. Rukavi su vretenasti, široki u ramenu i uski u dorucju. I dalje se nosi vertigaden, koji krajem veka dobija bacvasti oblik.

Javlja se obuca sa štiklom. Kosa se cesto boji u rde, po ugledu na kraljicu, Celo i slepoocnice se briju, a obrve cupaju. Lice se izbeljuje, a na obraze i usta se stavlja ruž. Nosi se mnogo nakita, na telu, na odeci i u kosi.


engleska slika 3.jpg Engleska slika 1.jpg
engleska slika 2.jpgengleska slika 4.jpg
engleska slika 6.jpg
engleska slika 7.jpgengleska slika 5.jpg


F R A N C U S K A

Ženski kostim



Ženski kostim trpi iste promene i uticaje kao i muški, ali uvek sa pristojnom dozom ležernosti. Osnovni delovi nošnje su i dalje grudnjak, suknja i rukavi. U drugoj polovini veka špic na grudnjaku postaje sve duži i špicastiji. Košulja jedno vreme pokriva vratni izrez ili se on završava kolirom, koji u Francuskoj nije dugog veka. Umesto kolira koristi se tanka kragna od cipke i veza, koja se na ledima uspravlja u vidu lepeze. Na ramenima su cesto krila.

Omiljeni su rukavi podeljeni na više «lopti» i oni preseceni celom dužinom. Suknja se preseca napred kako bi se videla donja suknja.Vertigaden u pocetku zateže suknju u obliku zvona, a kasnije en tambour, u obliku bureta. Vertigaden se kopca na donji deo grudnjaka. Nogavice (carape) su od somota ili svile, tesno krojene.

Ženska obuca je slicna muškoj, a u drugoj polovini veka otmene žene nose obucu sa debelim djonom – patan. Kosa se cešlja u visinu i cesto se podupire žicom i dopunjuje umecima. Nose se mreže od srebrnih i zlatnih gajtana, zlatni obruci, marame, kape u obliku venca ili srca… Koristi se šminka. Rukavice, maramica i lepeza su obavezan rekvizit moderne žene. Po hladnom vremenu se nosi muf. Nose sve forme nakita.

Marij--Antoanet- francuska.jpgFrancuska slika 1.jpg
Marija Antoaneta


Francuska slika 3.jpgFrancuska slika 2.jpg

francuska slika 5.jpg

francuska haljina renesansa.jpgfrancuska-haljina u doba renesanse.jpg




V I L I J A M S E K S P I R

Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616) je bio engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. Opus njegovih dela koja su preživela do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne poeme, i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi bili su prevedeni na sve važnije žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi pozorišni komad.

Šekspir je rođen i odrastao je u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, oženio se Anom Hatvej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzanu i blizance Hamneta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Povukao se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije.

MacmillanPhotolibrary_987-239x300.jpgstock-photo-statue-of-william-shakespeare-year-in-leicester-square-london-uk-53360149.jpg



Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ ili „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove.

Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola. U 20. veku Šekspir se neprestalno iznova otkriva, a njegova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta.


London i pozorišna karijera




Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine. Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin.Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada. Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glLondonu. Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom. Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u StratforduNeki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594. Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku. Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u[45] nekoliko svojih dela. Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom[46]. Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao[47]. Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“. Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca. Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam bilo“ i hor u „Henriju V“ iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacijeŠekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze. Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub. Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pola gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu.

imagesCAQC61Z5.jpg


Pozne godine i smrt



Nakon 1606-7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.. Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom, koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi. Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti, ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost, i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London. Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne

parnice Montžojeve kćerke, Meri. U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars, a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom

Šekspir je umro 23. aprila 1616. za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607. godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.

U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani. Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina. Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo. Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila. Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva.

Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro. Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom.



Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe. Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze. Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku. Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. nevembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca. Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru. Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijam Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira. Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija. Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“. Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“. Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja.



shakespeare-4.jpg

Sva Šekspirova dela


1. Romeo i Julija (Romeo and Giuliett; 1593)

2. (Titus Andronicus; 1594)

3. Julije Cezar (drama) (1599)

4. Troil i Kresida (Troilus and Cressida; 1601. - 1602)

5. Hamlet (1602)

6. Otelo (1604)

7. Kralj Lir (King Lear; 1605)

8. Makbet (Macbeth; 1606)


9. Antonije i Kleopatra (Antony and Cleopatra; 1607)

10. Koriolan (Coriolanus; 1608)

11. Timon Atinjanin (1608)

Komedije

1. Uzaludni ljubavni trud (Love's Labour's Lost; 1590)


2. Dva plemića iz Verone (The Two Gentlmen of Verona; 1591)

3. Komedija nesporazuma (The Comedy of Errors; 1593. - 1594)

4. San letnje noći (A Midsummer Night's Dream; 1594)

5. Mletački trgovac (The Merchant of Venice; 1595)

6. Ukroćena goropad (The Taming of the Shrew; 1596)

7. Mnogo vike ni oko čega (Much Ado About Nothing; 1599)

8. Vesele žene vindsorske (The Merry Wives of Windsor; 1599)

9. Bogojavljenska noć (Twelfth Night; 1599—1600)

10. Kako vam drago (As You Like It; 1600)

11. Sve je dobro što se dobro svrši (All's Well That Ends Well; 1602. - 1604)

12. Ravnom merom (Measure for measure; 1604)

13. Perikle (1608)

14. Cimbelin (Cymbeline; 1610)

15. Zimska priča (1610)

16. Bura (The Tempest; 1611)




3405-1-the-tempest-by-william-shakespeare.jpgThe Tempest

Istorijske drame


1. Kralj Henri VI (1591)

2. Kralj Ričard III (1593)

3. Kralj Ričard II (1594)

4. Kralj Džon (1594)

5. Kralj Henri IV (1596—1597)

6. Kralj Henri V (1599)

7. Kralj Henri VIII (1612)



Pesme



1. Soneti - (pisani između 1595-1599, objavljeni 1609)

2. Venera i Adonis (Venus and Adonis; 1593)

3. Otmica Lukrecije (The Rape of Lucrece; 1594)

4. Strastveni hodočasnik (The Passionate Pilgrim)




Kraljica E L I Z A B E T A I T J U D O R

Kraljica Elizabeta I Tjudor


Elizabeta I Tjudor (engl. Elizabeth I Tudor; 7. septembar 1533 — 24. mart 1603) bila je kraljica Engleske i kraljica Irske, od 17. novembra 1558. do svoje smrti. Ponekad nazivana Kraljica Devica (Virgin Queen) i Dobra Kraljica Bes, bila je peti, i poslednji, vladar iz dinastije Tjudora, nasledivši svoju polusestru, kraljicu Mariju I. Vladala je u periodu velikih verskih previranja. Nakon kratke vladavine polubrata Edvarda VI i polusestre Marije, čiji se način upravljanja zemljom razlikovao u svakom pogledu, njeno 44-godišnje kraljevanje dovodi do porasta engleske moći i uticaja u svetu. U trenutku kada je došla na tron, primeri dveju prethodnih žena koje su vladale Engleskom nisu obećavali mirnu i uspešnu vladavinu nove kraljice. Čak i oni koji su je podržavali nadali su se da će se udati i vlast prepustiti mužu, ali Elizabeta je imala druge planove. Ona je jednom zauvek vratila Englesku protestantizmu. Za vreme njene vladavine je porasla ekonomska moć Engleske, cvetala nauka, filozofija i kultura, započela je kolonizacija Severne Amerike i osniva se Britanska istočnoindijska kompanija.

Elizabeta je bila plahovit i ponekad neodlučan vladar. Ova druga osobina, koja je njene savetnike činila nervoznim, često je spašavala od loših političkih i bračnih odluka. Kao i njen otac, Henri VIII, bila je pisac i pesnik. Dodelila je kraljevske privilegije nekolikim organizacijama, uključujući Triniti koledž u Dablinu i Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji.

Elizabetina vladavina naziva se Elizabetanskom erom ili Zlatnim dobom i okarakterisana je mnogim promenama u engleskoj kulturi.

Tudor_Rose_(Heraldry).svg.png Royal_Monogram_of_Queen_Elizabeth_I_of_England.svg.png Lični monogram Elizabete

Grb dinastije Tjudor


Krunisanje Elizabete I Tjudor



Dana 17.novembra 1558. godine, samo jedanaest dana nakon što je zakonski imenovala polusestru svojom naslednicom, umrla je kraljica Marija I i u skladu sa Zakonom o nasleđivanju, Elizabeta je nasledila englesku krunu. Narod je slavio smrt nepopularne Marije i uz veselje je prihvatio Elizabetin dolazak na tron.


225px-Elizabeth_I_in_coronation_robes.jpg
Elizabetin portret sa krunisanja.Na haljini

su izvezene tjudorovske ruže,a kosa je

puštena ,kao simboll devičanstva.
250px-Elizabeth1.jpg

Elizabetin potpis

300px-Autograph_of_Elizabeth_I_of_England_(from_Nordisk_familjebok).png



Religijski problemi


Prvi problem sa kojim se nova kraljica morala suočiti bio je problem religije, koji je zadavao muke Henriju, Edvardu i Mariji. Elizabeta, međutim, za razliku od njih nije bila preterano religiozna, te je njena verska politika bila relativno tolerantna prema svim verskim grupama tada prisutnim u Engleskoj i Irskoj.

Elizabeta je zato odlučila ponovo da stavi na snagu Zakon o uniformnosti kojim je protestantizam ponovno uveden kao jedina zakonita religija.

Zakonom o vrhovništvu Crkvu je vratila pod kraljevsku vlast.



200px-Elizabeth_I_in_Parliament.jpg Metsys_Elizabeth_I_The_Sieve_Portrait_c1583.jpg
Elizabeta I na sednici parlamenta


Odnosi sa Škotskom


Na spoljnopolitičkom planu Elizabeta je bila u sukobu sa svojom rivalkom, ujedno kćerkom njenog bliskog rođaka, škotskom i katoličkom kraljicom Marijom I. Njen prvi muž bio je kralj Francuske, tradicionalnog neprijatelja Engleske. U očima engleskih i evropskih katolika, Marija je bila zakonita naslednica trona. Francuzi su za vreme njenog braka sa Fransoaom II podržavali njeno pravo na tron, koje je držala kao unuka Henrijeve sestre Marije. Nakon gubitka te podrške zbog francuskih unutrašnjih problema sa hugenotima i smrti njenog supruga, Marija je i sama upala u probleme sa nadirućim protestantizmom u Škotskoj. Godine 1560. Škoti su bili prisiljeni da sa Englezima sklope Sporazum iz Edinburga, prema kojem su francuske trupe bile dužne da se povuku iz Škotske. Marija I nikada nije htela da ratifikuje niti prihvati ovaj sporazum.



200px-Mary_Stuart_Queen.jpg

Marija Tjudor


Neiskusna Marija je zatim počinila još jednu u nizu grešaka koje su je odvele u propast: sklopila je brak sa svojim rođakom, Henrijem Stjuartom, koji je i sam držao pravo na engleski tron. Marija se Henrija ubrzo zasitila, te se odlučila osloboditi njegovih prohteva. Henri je ubijen pod sumnjivim okolnostima, od strane grupe koju je predvodio Džejms Hepbern. Marija se nedugo nakon nakon Henrijeve smrti preudala, za četvrtog supruga izabravši upravo Hepberna. Sama Elizabeta je pismima kudila svoju rođaku zbog ove odluke.

Suočena sa protestantskom pobunom, Marija je 19. maja 1568. godine bila prisiljena da pobegne u Englesku, gde se nadala gostoprimstvu rođake.

Marija je vremenom postajala teret koji Elizabeta nije mogla niti htela da podnosi. Tokom godina umešala se u nekoliko zavera sa ciljem ubistva Elizabete, dizanja katoličkog ustanka i preuzimanja engleske krune uz pomoć Francuske i Španije. Nakon devetnaest godina zatvora, Marija je, zbog pretpostavljenog učestvovanja u Babingtonovoj zaveri čiji je cilj bio zbacivanje Elizabete, osuđena za veleizdaju i 8. februara 1587. pogubljena nestručnim odrubljivanjem glave.






Sukob sa Španijom


Filip II planirao je 1587. godine izvršiti invaziju na Englesku, ali ga je Elizabetin veliki pomorski zapovednik, Frensis Drejk, sprečio u tome spalivši mu deo flote kod Kadiza.

U julu 1587. Filip II je dobio zvaničnu dozvolu pape da izvrši invaziju na Englesku i vrati je katoličanstvu, te da sam izabere novog engleskog monarha.

Flota je krenula sa 22 ratna broda Španske kraljevske mornarice i 108 trgovačkih brodova adaptiranih za borbu. Namera je bila da se pređe La Manš, da se ukotvi u Flandriji gde je vojvoda od Parme čekao spreman za invaziju na jugoistočnu Englesku.

Armada je postigla svoj prvi cilj i ukotvila se u Severnom moru nedaleko od Gravelinesa, na morskoj granici između Francuske i Španske Holandije. Dok su čekali na uspostavljanje komunikacije sa vojskom vojvode od Parme, engleski ratni brodovi su osuli paljbu po španskim brodovima, naterali ih da dignu sidra i napuste mesto sastanka sa vojvodom od Parme.

Armada je uspela da se regrupiše i povuče na sever, dok su je progonili engleski brodovi. Povratak u Španiju je takođe bio poguban — snažne oluje su flotu skrenule sa kursa i više od 24 broda je nastradalo na severnoj i zapadnoj obali Irske, dok su preživeli našli utočište u Škotskoj. Flota je izgubila oko pedeset plovila od početnih 22 galije i 108 naoružanih trgovačkih brodova.

Neupoznata sa ovim porazom Španaca, engleska vojska je u neizvesnosti čekala na obalama Tilburua. Elizabeta je tu održala jedan od njenih najuticajnijih govora, u kojem je, između ostalog, rekla da "zna da ima tijelo slabašne žene, ali i srce i stomak kralja, i to engleskog kralja", ali da će sama predvoditi vojsku na ratnom polju ukoliko "Parma ili Španija, ili bilo koji evropski princ, odluči napasti granice njenoga kraljevstva". Pobeda nad "Nepobedivom armadom" je Elizabeti donijela veliku popularnost i slavu u narodu. Ceremonija kojom je ona proslavljena parirala je samom Elizabetinom krunisanju.




250px-Elizabeth_I_(Armada_Portrait).jpg 200px-Loutherbourg-Spanish_Armada.jpg
Portret naslikan u čast Elizabete,nakon pobede

nad moćnom španskom armadom.

Elizabetina ruka prekriva globus,što predstavlja

moć njene imperije.









Poslednje godine vladavine i smrt



Poslednje godine Elizabetine vladavine obeležene su slavnim umetnicima Kristoferom Marlouom, Vilijamom Šekspirom i Benom Džonsonom, osvajanjem i kolonizacijom Severne Amerike i jačanjem engleske pomorske flote, a time i velikim razmahom trgovine. Elizabeta je 1600. osnovala Britansku istočnoindijsku kompaniju, a njena tolerantna i prosvećena politika dovela je do procvata filozofije i nauke.


Kako je mogućnost njene udaje umirala, tako se menjala i javna slika o Elizabeti — sada se naglašavala njena devičanska čistoća. Na portretima je prikazivana mnogo mlađa i lepša nego što je tada bila — oćelavila je, a boginje su joj uništile kožu. Što je više njena lepota nestajala, to su je njeni dvorjani i dvorski slikari više hvalili.



Zdravlje joj je bilo zadovoljavajuće sve do jeseni 1602. godine, kada pada u depresiju zbog naglih smrti bližih prijatelja. Tuga uzrokovana gubitkom prijatelja dosegla je svoj vrhunac u februaru, kada joj umire rođaka i vrlo bliska prijateljica, grofica Katarina Keri. Povukla se u palatu Ričmond gde je provela svoje poslednje dane. Šezdesetdevetogodišnja kraljica umrla je u ranim jutarnjim satima, između dva i tri sata nakon ponoći, dana 24. marta1603. godine, nakon 44 godine na tronu.


Dok se kočija sa Elizabetinim telom vozila kroz London prema Vestminsterskoj opatiji, gde je Elizabeta sahranjena 28. aprila, ljudi su, prema opisu Džona Stoua, sa nevericom izlazili na ulice i prozore posmatrali kraljicu na njenom posljednjem putovanju,Elizabeta I sahranjena je u Vestminsterskoj opatiji. Na grobu koji deli sa svojom sestrom, Marijom I, zapisano je na latinskom: „Zajedno na tronu i u grobu, ovdje ležimo mi, dvije sestre, Elizabeta i Marija, nadajući se uskrsnuću.


elizabeth_i_002a.jpg









Леонардо да Винчи





Аутопортрет Леонарда да Винчија
Аутопортрет Леонарда да Винчија



Леонардо Да Винчи је рођен у доба ренесансе, 15. априла 1452. у једној сеоској кући, 3 km удаљеној од Винчија.Леонардо да Винчи се родио у селу Анхиано близу града Винчи у Италијии био је ванбрачно дете. Његов отац био је млади правник Пиетро да Винчи а majika Катарина која је била вероватно сеоска девојчица.Леонардо је ишао у школу у Винчију
Учитељи младог Леонарда су били затечени његовим питањима и размишљањима. У школи је учио да чита, пише и рачуна. Такође је учио геометрију и латински. Касније је усавршавао знање латинског, јер је сматрао да није довољно научио у школи. Са 14 година преселио се у Фиренцу, где је радио као помоћник у једној радионици.

Сликар

Леонардо је јако познат захваљујући својим сликама и мајсторском сликом као што је Тајна вечера која је насликана 1498. године
која се налази у Лувру у Париз.



external image 500px-Leonardo_da_Vinci_%281452-1519%29_-_The_Last_Supper_%281495-1498%29.jpg


external image simbolizam-vizantijske-i-centralne-perspektive-1.jpg


Пажљивим посматрањем Леонардове слике „Тајна Вечера“ препознаје се намера сликара да, структуром централне перспективе, успостави изразиту ликовно-просторну повезаност фигуре Христа са ентеријером, али, такође, и са удаљеним пејсажом иза Христове фигуре, да би, на тај начин, изградио визуелну симболику којом се тумачи смисао насликаног догађаја.


Мона Лиза


external image 300px-Mona_Lisa%2C_by_Leonardo_da_Vinci%2C_from_C2RMF_retouched.jpg



Још од Ђорђа Вазарија, савременика и аутора биографија уметника из 16. века, тврди се да је ово портрет Лизе дел Ђокондо. Сам портрет није ни датиран ни потписан. Вазари тврди да је Леонардо у годинама 1500-1506, по свом повратку у Фиренцу, насликао портрет Лизе дел Ђокондо, треће супруге фирентинског трговца свилом Франческа дел Ђоконда. Такође тврди да Леонардо овај портрет није завршио ни после 4 године рада. Леонардо није дао ову недовршену слику наручиоцу, Франческу дел Ђоконду, већ ју је задржао.Временом су се појавиле нове теорије које су тврдиле да је у лику Мона Лизе представљена нека друга жена тог доба У очима Мона Лизе су такође уочени сакривени симболи.


Enigmatični osmeh Mona Lize, čuvenog portreta Leonarda da Vinčija, već vekovima opčinjava istoričare umetnosti, ali tajna ove slike krije se zapravo u njenim očima u levom oku se takođe kriju simboli najverovatnije se radi o slovima C, E i B. Ovi simboli nisu vidljivi golim okom, ali se jasno razaznaju ispod lupe.
Stručnjaci su našli i broj 72, moguće slovo L i broj 2 naslikane u mostu u pozadini čuvenog portreta koji je nastao pre 500 godina, a sada se čuva u pariskom Luvru.Stručnjaci italijanskog nacionalnog komiteta za kulturno nasleđe traže dozvolu da ekshumiraju Da Vinčijeve posmrtne ostatke kako bi analizom njegove lobanje pokušali da ustanove da li je Mona Liza zapravo umetnikov autoportret, što je jedna od mnogobrojnih teorija u pogledu identiteta osobe na slici.
renesas



Istrazivanje Irine Bjeljac.

Poznate žene za vreme vladavine dinastije Burboni


Dinastija Burboni je kraljevstvo nasledila od dinastije Kapeti. Prvi kralj, Henri IV, zauzeo je presto 1589. godine a u neprekidnom nizu od 203 godine poslednji je bio Luj XVI koji je vladao do 1792. godine.
U to vreme način odevanja diktirali su dvorovi. Majke, supruge i kurtizane kraljeva su imale veliki uticaj na izgled kostima u to vreme. Poznate žene tog perioda su:
  • Marija Mediči, supruga Henrija IV i majka Luja XIII
  • Ana Austrijska, supruga Luja XIII i majka Luja XIV
  • Madam Mentenon, supruga Luja XIV
  • Madam de Pompadur, kurtizana Luja XV
  • Marija Antoaneta, supruga Luja XVI i ćerka Marije Terezije
external image marija-medici.jpg?w=245&h=300Marija Mediči, supruga Henrija IV i majka Luja XIII
Balovi, koji su održavani na dvoru, su bili mesto na kojem su se pokazivale najlepše i najbogatije ukrašene haljine. U različitim periodima su se smenjivali raskoš i jednostavnost linija.
external image ana-austrijska.jpg?w=477Ana Austrijska, supruga Luja XIII i majka Luja XIV
Najveći pečat modi je dat za vreme vladavine kralja Luja XIV , kada Pariz postaje i službeno centar mode. Ova moda se učvrstila na svim evropskim dvorovima pa samim tim i neprijateljskim, i prihvaćena je u gradjanstvu svih zemalja Evrope.
external image madam-montenon.jpg?w=477Madam Mentenon, supruga Luja XIV
Godina 1675. bila je značajna za istoriju mode. Do tada su krojački esnafi imali privilegiju da odevaju dvor i gradjanstvo, a krojač je mogao da bude samo muškarac. Te godine kralj je dodelio mogućnost da se i žene bave ovim zanatom, tako da je svaki krojač morao da ima pomoćnicu ženu koja bi ženama uzimala mere.
Pariz je propagirao francusku modu sa velikom upornošću. Svaki mesec su se slale lutke evropskim prestonicama (dvorovima) radi prikazivanja mode. Preko lutki manekena Pariz i službeno postaje centar mode.Umetnost i zanatstvo doživljava svoju službenu promociju otvaranjem Akademije za umetnost, a posebno i Akademiju za umetnički zanat i šivenje.Pariz tada postaje diktator mode celog sveta, što ostaje do danas. Doba baroka u francuskoj modi prestaje naglo i to smrću Luja XIV.
external image madam-de-pompadur3.jpg?w=216&h=300Madam de Pompadur, kurtizana Luja XV
external image marija-antoaneta.jpg?w=477Marija Antoaneta, supruga Luja XVI i ćerka Marije Terezije
XVIII vek je jedna od najsjajnijih epoha vladavine francuskog kostima, koji dominira celom Evropom.


Luj XVI (1774-1792)



Luj XVI unuk Luja XV, kralj Francuske od 17741792. Nasledio je zemlju u
rasulu. Pokušao bezuspešno da sprovede niz reformi. U toku velike buržoaske revolucije 1789, izgubio presto i giljotiniran.
Unuk Luja XV. U maju 1770. oženio se austrijskom nadvojvotkinjom Marijom Antoanetom (Marijom Antonijom), ćerkom austro-ugarske kraljice Marije Terezije. Restauracijom monarhije posle pada Napoleona Bonaparte na vlast će doći brat Luja XVI. Luj XVIII.
external image luj-xvi.jpg?w=477

Luj XVI
external image marija-antoaneta.jpg?w=477
Marija Antoaneta
Marija Antoaneta je bila ćerka carice Marije Terezije, žena Luja XVI.
Brak 14-godišnje Marije Antoanete i 15-godišnjeg Luja XVI, unuka francuskog kralja Luja XV je bilo spajanje dve najveće evropske porodice Habzburga i Burbona. Po dolasku u Pariz 1773. godine Marija Antoaneta je primljena sa velikim simpatijama od građana prestonice. Ipak posle nekog vremena postala je sinonim za rasipništvo što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu koji ju je optuživao za finansijsku krizu države. Prvih godina Francuske revolucije tražila je pomoć Austrije za njeno gušenje. Uhapšena je 1792. godine posle neuspešnog bekstva sa kraljem u Belgiju i optužena za izdaju, pa joj je odrubljena glava.


Odevanje za vreme vladavine kralja Luja XVI
Dvor je nasledio i sačuvao od ranijeg režima sklonost ka luksuzu. Iako je Marija Antoaneta bila skromno vaspitavana u Austriji, ona je davala primer raskoši. Može se reći da ta raskoš nikad nije bila veća nego u periodu izmedju 1776. i 1778. godine.
external image pariska-moda-1776.jpg?w=206&h=300
Pariska moda 1776. godine
U svakodnevnom životu nosila se nešto skromnija nošnja takozvana poloneza. Medjutim, od 1783. godine nastaje potpun preokret. Žene se oblače jednostavnije. Nema više skupih haljina, ukrasa, rukava sa tri reda čipki. Nema više neobičnih frizura, sve su češći marama oko vrata, slameni šešir sa pantljikom. Godine 1786. u jednom modnom žurnalu se podvlači da se više ne nose velike kotarice ni haljine koje se vuku po zemlji.
Uzroci ovih dubokih promena su ekonomsko osiromašenje velikog plemstva, uticaj Žan Žak Rusoa koji je hvalio jednostavan život i navike, poljske toalete Marije Antoanete u njenom letnjikovcu u Versaju i na kraju anglomanija koja počinje oko 1786. godine. Po ugledu na englesku modu, žene su počele nositi redengot, kravatu, šešir od dabrovine,dva časovnika.
Muška nošnja, za vreme vladavine Luja XVI, nema slobodan i veseo izgled. Oblici postaju strožiji. Dok se pod vladavinom Luja XV upotrebljava jednobojna tkanina, oko 1778. godine pojavljuju se prugaste i tačkaste svilene tkanine. Novina je i upotreba metalnih dugmadi.
Kaput ne menja oblik, ali se najviše nosi na dvoru. Peševi mu postaju nešto više ukošeni i otvoreni. Prsnik nema peševe i drugačije je boje nego kaput. Često se nose bela odela sa vezenim ukrasima. Frak se razlikuje od kaputa po svojoj posuvraćenoj jaki i peševima koji padaju pravo. Jaka je obično druge boje. Najčešće boje fraka su zelena i jasno žuta sa širokim prugama.Frak je mogao biti i bez dugmadi.
Za vreme vladavine Luja XVI perika je doživela kraj.



Luj XV (1715-1774)



Luj XV je bio praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije. Oba roditelja su mu umrla 1712, a ostala Lujeva braća su umrla kao deca. Na presto je došao nasledivši ga od pradede, Luja XIV, kao četvrti kralj Francuske iz dinastije Burboni. Krunisan je po tradiciji u Remsu 1722, ali bez prisustva javnosti. Do svog 13. rođendana, 15. februara 1723, vladao je uz pomoć rođaka, regenta Filipa, vojvode od Orleana. Vreme od 1715. do 1723. u francuskoj istoriji naziva se period regentstva.
external image luj-xv.jpg?w=477
Luj XV Ljubimac

external image madam-de-pompadur3.jpg?w=216&h=300
Madam Pompadur
Istoričari tumače Lujevu sklonost ljubavnicama, od kojih je najpoznatija **Madam de Pompadur**, njegovom nesigurnošću siročeta koje je odraslo bez majke i koje u životu traži zamenu za majčinsku nežnost.
Madam Pompadur je bila dobro poznata kurtizana i čuvena ljubavnica francuskog kralja Luja XV. Rodjena je kao Žana Antoaneta Puason. Imala je ogroman uticaj na kralja toliko da se mešala u veliki broj tema, od vojnih tema do spoljnih poslova.
Odevanje za vreme vladavine kralja Luja XV
U toku XVIII veka francuski kaput predstavlja glavni deo muškog odela. Rukavi kaputa su kratki i sa pervazima. Prsnik dopire do sredine butina a njegovi rukavi su nešto duži od rukava kaputa. Sašiven je ceo od istog materijala i zakopčava samo u struku. Čakšire se ne vide jer je kaput zakopčan. Čarape pokrivaju donji deo čakšira i zavrnute su na kolenu. Cipele imaju četvrtast vrh i visoke potpetice.
Čakšire su prekrivene čarapama do 1745 godine, a otada se spuštaju ispod kolena. Crvene potpetice postaju niže. Žabo od čipke polako isčezava a zamenjuje ga kravata najčešće crne boje.
U drugom periodu vladavine Luja XV kaput gubi trećinu od svog materijala: peševi su mu kratki, spreda je otvoren, a dugmeta služe samo kao ukras.
Oko 1770. godine pojavljuje se frak. Najčešće se upotrebljavaju materijali bez dezena, jednobojni.
Perike su vrlo popularne,a stavljale su se iza početka korena kose,tako da se pomeša sa kosom na nevidljivi način.
external image perike-luj-xv.jpg?w=220&h=300



Luj XIV (1643-1715)




Luj XIV je bio treći kralj Francuske iz dinastije Burbona (1643-1715), sin Luja XIII i Ane Austrijske. Postao je kralj nekoliko meseci pre petog rodjendana.
external image ana-austrijska.jpg?w=477 Ana Austrijska , majka Luja XIV
U njegovo ime je vladala kao regent njegova majka Ana Austrijska, koja je glavninu vlasti predala kardinalu Mazarenu.
Nakon smrti predsednika vlade i kardinala Mazarena 1661. godine Luj XIV je preuzeo osobnu kontrolu nad vladom. Vladavina Luja XIV, poznatog kao Kralj Sunce ili Veliki Luj, trajala je 72 godine. Bila je to najduža vladavina u evropskoj istoriji. Ojačao je moć i uticaj Francuske u Evropi.

external image madam-montenon.jpg?w=477 Madam Mentenon, druga supruga Luja XIV
external image luj-xiv.jpg?w=228&h=300
Luj XIV
Odevanje za vreme vladavine kralja Luja XIV

Posle smrti kardinala Rišeljea 1642. godine, nije se više vodilo računa o njegovim dekretima..Njegov naslednik Mazaren je bio primoran da ponovo donese odluku o zabrani širokih vezova, svilenih i drugih skupocenih tkanina. Tada su pronadjeni drugi elementi ukrašavanja, mašne od pantljika, stavljale su se svuda.
Krajem sedamnaestog veka, kravata je postala uža i duža. Ponekad se ispod nje nosila trakasta mašna, dok je sama kravata, koja se više nije pravila od čipke već od muslina ili kambrika, ponekad bila čvornovata. Prilikom bitke kod Stenkirka 1692 godine, francuski vojnici koji su bili na brzinu okupljeni kako bi odbili iznenadni napad, nisu imali dovoljno vremena da ispravno nameste svoje kravate. Oni su ih na brzinu uvili i proturili kroz prorez za dugmad. Ovo je bio prvi korak „stenkirka“ koji je ušao u modu i zadržao se veoma dugo ne samo u Francuskoj nego i širom Evrope.
Na zahtev bogate klijentele u Francuskoj su otvorene prve fabrike čipke. Luj XIV je bio oduševljen njenim izgledom i sam počeo da ih nosi, a ceo dvor se poveo za njim. Od 1664. godine odredjenu nošnju su mogli da nose samo privilegovani.
Sledeća stvar koja je u to vreme bila u modi je perika. Za razliku od muškaraca, žene nisu nosile periku, ali su volele da nose dostojanstvene visoke frizure, takozvani ‚‚fontanž“ koji je i jedna od glavnih karakteristika 1690-tih. „Fontanž“ je dobio naziv po jednoj od omiljenih dama kralja Luja XIV koja je, kako kaže priča, za vreme lova, videvši da joj se kosa rasplela, brzo uvezala pričvrstila neposlušne uvojke podvezicama. Kralju se veoma svidela ova improvizacija, tako da je novi modni trend preko noći postao popularan. Već sledećeg dana su se sve dvorske dame pojavile sa slično uvezanom kosom. Ovaj modni krik je vrlo brzo prešao Lamanš, tako da se i dalje vodi u modnoj istoriji kao jedan od najbrže prihavćenih modnih trendova.
Osnovne postavke kostima osamnaestog veka su, kao što smo već videli, postavljene u poslednjih dvadeset godina sedamnaestog veka. Dominantnost versajskog dvora je širom Evrope uslovila da se svaka novina koja je odatle dolazila prihvata bez pogovora. Otuda je svaka moderna odeća u to doba značila da je, kada su više klase u pitanju, potekla iz Francuske. Međutim, sam dvor u Versaju nije više bio dom mladoga kralja, već starog monarha čije su misli bile mnogo turobnije. Madam de la Valeri i Madam de Montespan su zamenjene sa Madam de Mentenon. Ova promena se odrazila čak i na odeću dvorana.
Glavni i najoriginalniji elemenat nošnje u doba vladavine Luja XIV jesu gornje čakšire u obliku suknjice, koja se zvala rengrav. Rengrav je mogao imati oblik suknjice, ali je pri jahanju imao oblik pantalona i u tome slučaju čakšire su bile duže od suknjice.
Poslednje godine vladavine Luja XIV su se odlikovale krutošću i formalnošću, ali je njegova smrt, 1715 godine, dovela do početka nove ere. Kao reakcija na sve što je on zastupao, ženska odeća je postala opuštenija i puna prozračnih linija. Novi oblik odeće je nazvan „vreća“ i predstavljao je veoma udobnu, prilično bezobličnu odeću koja je imala male nabore na zadnjem delu. Kada su se ovi delovi pdvostručavali, pa čak i utrostučavali, prilikom spuštanja od vrata na niže, dobili su naziv „vreća na leđima“.
Istorija nošnje za vreme vladavine Luja XIV može se podeliti u tri perioda:

  • 1643-1661 : prelazna epoha, doba mladosti Luja XIV
  • 1661-1670 : epoha raskoši pod uticajem gospodje Montespan
  • 1670-1715 : period u kojem se zapaža težnja ka jednostavnosti linija pod uticajem gospodje Mentenon
external image luj-xiv-primer.jpg?w=195&h=300


Luj XIII (1610-1643)



Luj XIII Pravedni sin Henrija IV i Marije Mediči , je drugi kralj Francuske iz dinastije Burboni a vladao je od 16101643 , u početku sa majkom Marijom Mediči. Kasnije je pravu vlast imao kardinal Rišelje.
external image luj-xiii.jpg?w=477

Luj XIII Pravedni
external image krunisanje-marije-medici.jpg?w=281&h=300
Krunisanje Marije Mediči
Arman Žan di Plesi de Rišelje je bio francuski državnik, kardinal, koji je kao ministar kralja Luja XIII vršio stvarnu vlast u Francuskoj i podigao moć francuske krune. Godine 1635. osnovao je Francusku akademiju.
external image riselje.jpg?w=477
Arman Žan di Plesi de Rišelje
Odevanje za vreme vladavine kralja Luja XIII

Početkom XVII veka u Francuskoj dolazi do promena u načinu odevanja. Za vrlo kratko vreme vodjstvo Španije prelazi na Francusku, koja ga opet nameće celom svetu. Narodne nošnje su sve više isčezavale, isti kaput se nosio i na severu i na jugu. Svi su se potčinjavali raznim modnim kapricima koji su nastajali u Francuskoj.
Pod vladavinom Henrija IV luksuz u odevanju je bio ograničen, ali za vreme Luja XIII raskoš se ponovo razvila. Upotrebljavali su se najkuplji i najlepši materijali, odela su se pretrpavala pervazima, zlatnim ili srebrnim vezovima. Rasipanje se naročito ogleda u prekomernoj upotrebi skupocenih čipki.
external image primer-riselje.jpg?w=206&h=300
Kardinal Rišelje je bio primoran da 1625. godine objavi jedan edikt protiv raskoši, kojim je zabranio uvoz gajtana i vezova da bi se zaštitili francuski proizvodi. Godine 1633. i 1634. Rišelje je doneo nove naredbe kojima je zabranio čipke i širite koje su se do tada takodje uvozile. Otada, francuska nošnja sve više dobija u lepoti linija i elegantnoj jednostavnosti.
Za vreme vladavine Luja XIII nošnja elegantne žene se sastojala od košulje, korseta, nekoliko sukanja i prvog odela. Prvo odelo se zvalo jupe i sastojalo se od dva dela, korsaža i suknje. Drugo odelo je imalo iste delove. Gornji deo je bio otvoren da bi se video donji a isti je slučaj i sa suknjom. Jedna od originalnih crta ženske nošnje u doba Luja XIII je zadizanje suknje sa strane. Tako zadignuta suknja (haljina) otkrivala je donje odelo. Muf ulazi u modu.
Za mušku nošnju je karakteristično da se umesto kolira (velike kragne) nosi položena kragna. Ukrasi od čipke se nose i na rukavima. Ogrtač se nosi na jednom ramenu i lebdi pozadi. Čakšire, lako naduvene u gornjem delu, dopiru do ispod kolena.Ukrašene su poprečnim širitima (trakama), dugmetima i biserima. Sa strane je isti ukras duž šava. Grudnjak je spreda ukrašen sitnim okruglim dugmadima, širitima i gajtanima, imaju četiri ili šest proreza na grudima, postavljeni istom bojom kao postava na rukavima. Nose se čizme u obliku levka.




Henri IV (1589-1610)



Henri IV od Francuske je kralj Francuske od 1589 do 1610. Bio je prvi kralj iz burbonske dinastije.
external image henri-iv.jpg?w=477 Henri IV
Marija Mediči je ćerka Frančeska I Medičija i druga žena francuskog kralja Henrija IV . Sa njim je imala šestoro dece. Po smrti svog muža 1610. godine postaje regentkinja u ime svog sina Luja XIII koji tada ima devet godina.
external image marija-medici.jpg?w=245&h=300
Portret Marije Mediči

Odevanje za vreme vladavine kralja Henrija IV
U Francuskoj je, za razliku od Henrija III, Henri IV bio čovek jednostavnog ukusa. Bio je veoma čedan i poznat kao veliki džentlmen, ali nije voleo ekstravagantno oblačenje tako da je doneo nekoliko zakona koji su direktno uticali na ograničavanje raskošnosti pri oblačenju. Ovi zakoni su uglavnom bili upereni protiv uvoza skupih materijala stranih proizvođača. Oni su najviše uticali na buržuje, čiji su pripadnici počeli da nose odeću napravljenu od vune. Dvorani su nastavili da nose svilu, ali sa manje zlatnih opšava i manje srebnog konca.
Ženska odeća, iako i dalje dosta komplikovana, je bila mnogo prirodnija u smislu da žensko telo nije bilo toliko deformisano kao u slučajevima kada su žene nosile čvrsto stegnute čipke i komplikovane krinoline. Žene su takođe imale koristi i od prelaska sa čvrstog na padajući okovratnik, a ta tendencija je čak i pojačana nakon ubistva Henrija IV i postavljanja Luja XIII za kralja.
Kralj Henri IV je izdao više naredjenja o ograničenju luksuza kod buržoazije i siromašnih slojeva nego njegovi prethodnici. Zbog toga se karakter nošnje prilično izmenio. Postala je jednostavnija. Ovde se ispoljava odstupanje francuske nošnje od Španske mode, koja je do tada imala snažni uticaj na veći deo Evrope, i želja za slobobnijim i ležernijim oblicima.
Grudnjak se otvara do pojasa, tako da košulja više dolazi do izražaja. Otpadaju i vatirane čakšire,naprotiv sada su u modi široke koje se vezuju ispod kolena. Krajem veka pojavljuju se još jedne čakšire potpuno otvorene dole, koje silaze ispod kolena a njihove donje i spoljne ivice bile su ukrašene pervazima.Šešir su nosile sve klase.Čizme su nailazile na sve više pristalica, bile su duge i i savijale ispod kolena.
Medju gradjanima je ipak postojala težnja za raskoši, koju su vlasti morale da suzbijaju. U Francuskoj je još od srednjeg veka bila ustaljena nošnja raznih profesija. U vojsci nije bilo uniforma ali je Henri IV belu boju ešarpe koju su u verskim ratovima nosili protestanti.
Na sreću, posedujemo veoma vrednu dokumentaciju vezanu za kostime tog perioda koja se nalazi na gravirama Abrahama Bosa. Naučnici smatraju da ove gravire nisu baš naročito maštovite, ali da nam pružaju jako dobar prikaz o tadašnjoj modi i modnim trendovima. Pomoću ovih gravira može se steći prava slika o kostimima koji se u Francuskoj povezuju sa ‚‚Tri Musketara‚‚ ili u Britaniji sa ‚‚Kavalirima‚‚. U tim kostimima se nazirala izvesna doza vojničke gizdavosti i šepurenja, sa kratkim pantalonama i prslukom, kratkim ogrtačem koji je visio sa jednog ramena, široko obrubljenim šeširom sa perjanicom na vrhu i, iznad svega, čizmama. Čizme su bile najrazličitijih oblika, ali su se najčešće koristile takozvane „levkaste čizme“ sa preklopima koji su ponekad bili obrubljeni čipkama. Ove čizme su bile prvo korišćene samo za jahanje, ali su se od 1610 godine koristile i za šetnju po gradu i na dvorovima.
Kada su u pitanju cipele, one su prilikom nošenja bile ukrašene ogromnim rozetama koje su bile napravljene od traka, čipki i šljokica i obično su bile veoma skupe. Ženska obuća je bila mnogo jednostavnija jer je uglavnom bila dobro sakrivena ispod dugačkih sukanja. Po kišovitom vremenu žene su nosile chopine (cipele sa platformom). Ovo su bile drvene cokule koje su bile presvučene kožom koje su se nosile ispod cipela. Ove cokule su imale toliko debele djonove da su podsećale na štule.
Sve ovo je nastalo pod uticajem Francuske mode i verno je kopirano u Engleskoj, prvenstveno od strane „Kavalira“.
external image henri-1.jpg?w=300&h=201


Istorija odevanja



Odeća se u ovom ili onom obliku nosi već hiljadama godina. Najvažniji razlog zbog kojeg je ona “izmišljena” bio je potreba prvih ljudi da se zaštite od uticaja klime, vrućine i hladnoće. Ljudi koji su u ledeno doba nastanili pećine oblačili su izuzetno toplu životinjsku kožu, poput današnjih Eskima,a mnogi su afrički urođenici nosili i još uvek nose mnogo manje odeće. Nošenje životinjskih koža počinje pre otprilike 30 000 godina (od ledenog doba). Prethistorijski lovci verovali su da poprimaju duh životinje koju su ubili noseći njenu kožu. Neke od najranijih tkanina načinjene su usitnjavanjem kore drveta. Ona se namakala u vodu i udarala sve dok nije postala mekana. Onda se nauljila i bojala, a zatim omotavala oko tela.

Egipat i Grčka – ugodno i jednostavno

Odeća kakvu su nosili drevni Egipćani bila je lagana i oskudna, napravljena od laganog platna, materijala štampanog od biljke lana. Uglavnom su nosili vrlo malo odeće. Odeća robova bila je jednostavna i gruba; kecelje oko pasa za muškarce i ravne haljine za žene. Da bi se osećali čisto i ugodno, važni Egipćani – članovi kraljevske porodice ili sveštenici – umatali su telo u vrlo fine tkanine, poput velova.

Laneno platno bilo je vrlo cenjeno i u antičkoj Grčkoj, gde su žene bile vrlo vešte u predenju i tkanju vunene odeće. Za razliku od Egipćana, koji su uglavnom nosili belu tkaninu, Grci su rado oblačili haljine u boji, a omiljena boja bila je žuta.

Renesansa – bogato naborima i teško


Rensansa (period od 14. do 17. veka) je pripadala Italijanima koji su se voleli razmetati, obožavali glumu i nosili najbolju i najskuplju odeću koju su mogli priuštiti. Mekana, prozračna elegancija italijanske mode slagala se s idealiziranjem čoveka, što je vidljivo u čitavoj renesansnoj umetnosti. U ovom periodu osećali su se uticaji iz čitave Europe, a posebno iz Španije. Jako izrezane haljine bile su krojene tako da naglase poprsje, koje se prekrivalo providnom tkaninom ili ostavljalo otkrivenim. Suknje od teške svile i s bogatim naborima često su bile izvezene i nosile su se s mnogo nakita. Muškarci su nosili kratke prsluke s rasporima na kukovima kroz koje je provirivala košulja i uske pantalone.
external image tumblr_lc094dqvQp1qz6m5ko1_400.jpg
Španska moda – nabori u izobilju


Sredinom 16. veka Evropom je dominirala španska moda. Svetle boje i lepršave linije izašle su iz mode, a dolaze stroga ekstravagancija i tamne boje španskog dvora. Iako je to bilo jedno od najrazmetljivijh razdoblja u modi, bilo je takođe i jedno od najneugodnijih za nošenje odeće: muškarci su nosili podstavljene trbuhe da bi stvorili dojam velikog trbuha, a kratke naduvane pantalone bile su punjene konjskom dlakom i vunom. Žene su nosile steznike s ugrađenim šipkama od kosti, tvrde prsluke koji su držali telo čvrstim i uspravnim i krinoline – nizove obruča koji su se nosili ispod suknje. Pojavom nove srednje klase gradski poslovni čovek i njegova supruga mogli su priuštiti manje skupe verzije odeće koju su nosili visoki slojevi, iako su krojem zaostajale i po desetak godina.
external image tumblr_lloodiMee91qidnqfo1_400.jpg
Rim – naglašena profinjenost


Toga se obično smatra glavnim komadom rimske odeće, a ustvari je najpoznatiji komad odeće bila tunika. Napravljenu od vune ili lana i različitih dužina, tuniku su nosili gotovo svi. Rimljanke su bile vrlo ponosne na svoje komplikovane frizure, a muškarci su uglavnom nosili kratku kosu i uredno se brijali. Ali, ćelavost nije bila popularna: smatrala se deformacijom. Prvi Rimljani bili su ponosni na svoje jednostavno oblačenje. No, kako se carstvo širilo, rasla je i ektravagancija. Godine 330. car Konstantin pretvorio je Carigrad (današnji Istanbul) u novu prestonicu carstva. Njegovi građani uživali su u luksuznoj robi iz cele Evrope, pamuku iz Indije i kineskoj svili. Njihova odeća bila je slikovita i bogato ukrašena.
external image 2657466753_e6e5014f6a.jpg
Srednji vek – šiljasti šeširi i cipele


Budući da se sačuvalo razmerno malo odeće pre 16. veka, moramo se pouzdati u slike i rukopise da bismo saznali kako su se ljudi tada oblačili. Srećom, te slike su iznimno detaljne i vrlo precizno otkrivaju modu svoga vremena. Evropa je bila u zagrljaju feudalizma; povlastice i snaga aristokrata ogledale su se u preteranim stilovima. Bili su to bogati komadi odeće čiji su se delovi vukli po podu, kao i komplikovane ženske frizure. Muškarci su nosili duguljaste i šiljaste cipele. Za razliku od njih, seljaci su preli i tkali svoje vlastite tkanine s koloristički bogatim uzorcima.


Dominacija francuskog kostima


Malo ćemo pisati o periodu u kojem su vladali kraljevi iz dinastije Burboni.Kraljevstvo su nasledili od dinastije Kapeti. Prvi kralj, Henri IV, zauzeo je presto 1589. godine a u neprekidnom nizu od 203 godine poslednji je bio Luj XVI koji je vladao do 1792. godine.
U to vreme način odevanja diktirali su dvorovi. Majke, supruge i kurtizane kraljeva su imale veliki uticaj na izgled kostima u njihovo vreme.Prevlast u dominaciji se smenjuje vekovima izmedju Španije i Francuske.
U početku XVII vek u Francuskoj dolazi do promene u načinu oblačenju. Za kratko vreme vodjstvo prelazi sa Španije na Francusku, koja ga opet nameće celom svetu.
XVIII vek je jedna od najsjajnijih epoha vladavine francuskog kostima, koji dominira celom Evropom.
Vladavina dinastije Burboni
Burboni je ime stare francuske plemićke porodice, koja je ime dobila po zamku Burbon u oblasti Burbone. Današnji Burboni su daleki srodnici dinastije Kapet.
Ova dinastija je vekovima proizvodila nove ogranke, koji su vladali širom Evrope: Francuska, Španija, Sicilijai, kratkotrajno, Kastilja. Danas je na prestolu samo španska grana sa kraljem Huanom Karlosom I. .
Dinastija Burboni je vladala Kraljevinom Francuske neprekidno od 1589-1792:

  • Henri IV 1589-1610
  • Luj XIII 1610-1643
  • Luj XIV 1643-1715
  • Luj XV 1715-1774
  • Luj XVI 1774-1792

Dinastija Burboni je u Francuskoj vladala bez prekida 203 godine, od 1589 do 1792. godine kada su kralj Luj XVI I kraljica Marija Antoaneta bili primorani da abdiciraju. Ovaj dogadjaj je bio posledica čuvene velike buržoaske francuske revolucije koja je počela 14. jula 1789. godine. Restauracija Burbona u Francuskoj počeće 1814. godine posle proterivanja Napoleona I na Elbu.
external image madam-de-pompadur.jpg?w=223&h=300


Istrazivala Irina Bjeljac.